Koliko čoveku dozvoliš da se pruži, pružiće se…
Uvek mislim da sam godinama i iskustvom uspela da ostanem imuna na ljudsku glupost, sebičluk i to koliko ljudi sebi dozvoljavaju neke stvari. Misle da imaju prava da si za njih uvek dostupan, da mogu u po noći u po dana da zovu do iznemoglosti i da si za njih uvek na raspolaganju. To najčese čine oni ljudi koji nemaju gotovo nikakva prava nad tvojim životom, u smislu nisu roditelji, porodica i prijatelji vec poznanici ili neko ko te vrlo malo poznaje. Ali, zaboga, šta to ima veze, zašto te ne bi zvali po sto puta dnevno, uz poruke “javi se” i tako danima, a ja u svakom trenutku kada stigne poruka takve sadržine, treba odmah da pozovem, u suprotnom za pola sata biću pozvana da se ustanovi šta se dešava. Subota veče, ja u pozorištu, kad ponovo poruka- “Javi se” 
Devet uveče, pomislim šta sada….. Napišem gde sam, a odgovor je “zovi kasnije”. Za mene vrlo uvredljivo, jer je reč o starijem čoveku, rodjaku moga dečka….. Njega naravno ne zove. Zašto bi njega uznemiravao, kada sam ja fina, kulturna, odgovaram na pozive i poruke….Daleko od toga da je moj partner nekulturan i da se ne javlja, ali jednostavno kada se čuju, to je par rečenica i jednostavno ga, sto bi se u žargonu reklo iskulira.
Iako smo mu objasnili kada smo slobodni i sve razloge naveli, to ga ne sprečava da ponovo zove sutradan do iznemoglosti i uvek ima nešto da pita. Nedelja ujutro, mislim stvarno, našta ovo liči…… Nisam se javljala. Javljamo se uveče, ali sada je on nedostupan. Ponovo me zove dan posle, u sred radnog dana, ja na sastanku, a on uporno zove. Kulturno mu pustim poruku gde sam, sve je naravno ok, da bi nakon sat ponovo zvao. Ovo stvarno postoje uznemiravanje.
Pokušavam da shvatim kakvi su to ljudi koji nemaju nikakvog obzira, koji ne poštuju druge ljude, koji misle da imaju apsolutna prava nad tvojim životom….Posle nekog vremena shvatam da nije samo da njega jer i ja sam kriva. Navikla sam ga, da sam dostupna, da kada pozove, javim se i ispoštujem ga onako kako treba. Svakako da je i do njega, ali kada neko nije baš sav svoj, nažalost i tu treba postaviti jasno granice i istaći šta sme i dokle. Trebalo bi da to zna i sam, jer nije baš malo dete, ali ima zaista raznih ljudi…
Malo je normalnih ljudi koji su svesni gde im je mesto, ali takodje i jedno je istinito- Koliko čoveku dozvoliš da se pruži, pružiće se
Posted in Uncategorized by admin_mica with no comments yet.
Leave a Reply