Moj KutakJust another WordPress site

Apr 25th Vreme da se počne nešto novo!

Nešto me ovih dana uhvatila neka mrza. Ništa mi se ne radi, sve se razvlačim, ništa mi ne ide od ruke. Posla kao i uvek ima, a ja ne znam odakle da krenem. Naravno, od početka, ali treba prepoznati i početak… Tako reših da prekinem taj dosadni posao, nečim što sigurno nije ni bilo na spisku. To je pravljenje domaćih sapuna za moje najmilije. Taman ide Uskrs, sjajna prilika za poklone i mnogo radosti. Tako reših da krenem u tu avanturu zahvaljujući mojoj drugarici koja mi je dala recept uz mnogo čitanja na netu i modifikujući taj recept po nekom sopstvenom ukusu. Trebalo je prvo nabaviti sastojke, što moram da priznam da je bilo vrlo jednostavno. Kada sam našla sve, vikend je bio ko stvoren za nove izazove. Ova sasvim nova stvar me je pokrenulo iz svakodnevnice i učinila me radosnom. U početku sam se pribojavala hoće li meni uopšte nešto ispasti kako valja, pošto u receptu piše da smesa treba da bude kao za palačinke, a meni je bila dosta gušća, ali ni to nije loše, pomislih. Smesa nije bila kao u receptu, ali bože moj, biće sledećeg puta, jer, sada znam, biće ga definitivno. Svidelo mi se kako sapunčići  izgledaju, ali i mirišu, pa sam odlučila da pronađem i adekvatan ukrasni papir i mašnicu za ove poklončiće. Kada sam sve nabavila, lepo sam ih zapakovala i bila baš zadovoljna. Ovako nešto mi je i trebalo Nov izazov, nova radost. Uz sve to, znam šta stavljam na svoju kožu, za razliku od sapuna punih hemije. Jednostavno, lako, a hrani i dušu. Možda ovo postane i jedan hobi, ko zna? Važno da sam se zabavila, naučila nešto novo i donela sreću najmilijima.

Mislim da nisu ispali loše, sta kažete?

Jan 26th Negativno pretvaram u pozitivno!!!

Sa svih strana okružuju nas loše vesti, loši ljudi, ružne reči, nevaspitani i bezobrazni i uvek su toliko vidljive  sve te stvari da prosto odjekuju. Možda mi se ipak samo čini?! Da li smo toliko postali imuni na lepe, pozitivne vesti i uopšte ih ne primećujemo i ne vidimo ili ih jednostavno nema?! Ne želim da verujem da ih nema, a potpuno druga stvar je što ih ne primećujemo, to je nešto sasvim drugo. Sve je u očima posmatrača davno je već rečeno. Sve je u perspektivi. Međutim, mnogi vole da komentarišu i čitaju hroniku, da gledaju i slušaju nekvalitetan program na televiziji, i da imaju potrebu da glasno govore i uzimaju stav oko negativnih vesti, raznoraznih porodičnih tragedija koje su svakodnevno zastupljene u dnevnoj štampi,  o bolestima itd.

Navešću vam jedan primer. Pre izvesnog vremena jedna koleginica sa posla se razbolela i pošto nije reč o nečemu bezazlenom i naivnom, svi redom su komentarisali o njoj i njenoj bolesti. Govorili su: “da li je moguće da ona od toga boluje”? Da li je neko u njenoj porodici bolovao od te bolesti; Pa jeste da ona nije baš tako mlada, ali opet…. Razni komentari tog tipa. Kada bi bilo ko od kolega došao u moju kancelariju svi bi komenatrisali: “E, jesi li čula da je koleginica obolela od ….” Nimalo lepa vest, štaviše vrlo tužna, ali svako je imao potreba da baš to komentariše. Nekoliko meseci kasnije, jedna koleginica se udala, ali tu vest niko nije komentarisao. Sasvim slučajno sam saznala i to dugo posle njene svadbe. Takva vest nije bila interesantna i niko nije osećao potrebu da je podeli. Šta je jedna svadba u poređenju sa opakom bolešću?!

Neko je jednom rekao da se ne treba stideti svoje bolesti. Slažem se. Medjutim, nisam od onih koji misle da o tome treba pričati na sav glas i deliti takve stvari sa svim kolegama i ljudima koji te površno poznaju. Upravo zbog ovakvih događaja. Kada neko lepo izgleda, kada se lepo obuče na radnom mestu, to retko ko spomene ili komentariše. Onaj ko primeti najčešće , prećuti. A da ne govorimo o tome ako ste dobro uradili posao, postigli dobre poslovne rezultate, to će se nekako podrazumevati i takve situacije neće biti vredne pomena. Ne daj bože da ste nešto pogrešno uradili, što se naravno dešava svima nama. E, tada za Vašu grešku će svi znati. To je izgleda vredno pomena. Kako kažu “dobar glas se daleko čuje, a loš još dalje”.

Mislim da treba da naučimo da nije sve za komentarisanje i ne sa svima. Postoje priče koje delimo samo sa najbližima. Možda bi čak trebalo da naučimo da ako nemamo nešto lepo da kažemo da onda bolje i prećutimo.

Jan 14th Prvo skoči pa reci hooop! :-)

Živimo u vremenu kada nam se sa svih strana serviraju razne informacije počev od toga kako biti odgovoran vlasnik prema svom ljubimcu do  ” Uradite to i to, da biste bili srećni” Sta uopšte znači biti srećan danas, u ovo moderno vreme?! Da li to znači da svakodnevno treba da nas obuzima taj osećaj zadovoljstva i ispunjenosti ili je reč samo o trenucima koji dođu i prođu…. Hm?

Mnogi stručnjaci kažu da, pre svega, treba da budemo zahvalni na onome što imamo a ne da težimo samo onome što nemamo i što nikada nećemo imati. Shodno tome, treba svakodnevno pisati dnevnik zahvalnosti i ispisivati bar pet stvari na kojima smo zahvalni u toku dana. Okružiti se dobrim ljudima koji te vole i koje ti voliš. LJUBAV. Mislim da je ključna stvar ljubav. Ljubav prema sebi i prema svojim bližnjima. Prema onome što radiš, što te interesuje, ali pri tom ne mislim samo na posao koji svako od nas obavlja. Manje se žaliti na sve i svja i nedostatke preokrenuti u svoju korist. Kako? Kako kad sa svih strana ima gladnih, žednih i kada se okrenemo vidimo mnogo nesrećnih i bolesnih. Kako pronaći svoj put. Da li tako što se okrećemo sebi ili drugima?!

Razmišljajući o ovim temama došla sam do zaključka da se treba okrenuti sebi na onaj pravi način- “ako si dobar sebi dobar si i drugima”

Kada smo zadovoljni kako smo nešto uradili na poslu, kada smo nekome pomogli, uputili osmeh, lepu reč mi smo i srećni. Kada nam dan lepo počne, imamo i dobru energiju. Kada popijemo prvu jutarnju kaficu na miru, mi smo dobro. Kada stignemo da obavimo planirane aktivnosti na vreme, mi smo zadovoljni. Kada se družimo sa prijateljima mi smo ispunjeni. Kada kvalitetno provodimo vreme sa svojom porodicom mi smo i više nego ispunjeni. Zar to nije SREĆA? Pre svega i iznad svega ZDRAVI SMO. Nekako sve ovo brzo zaboravljamo ili se tek setimo kada to i izgubimo.

Dobro se osećamo kada slušamo muziku koja nam prija, kada čitamo knjige koje nas izmeštaju u jedan bolji svet, filmove koji nas zabavljaju, opuštaju ali i pokreću. Umetnost i služi da pokrene i učini nas boljim ljudima. Zar ne?!

Teoriju nekako svi dobro znamo, ali kada sve ovo treba primeniti, onda nastaju problemi. Nekako nam ne ide. Ali samo smo ljudi. Polako. Truditi se. Raditi na svemu.

Sreću treba tražiti u malim stvarima, pa nam je nekada  dovoljno i samo da gledamo lepe prizore, prirodu i lepe fotografije. Možda ova i pomogne!

Nov 2nd Koliko čoveku dozvoliš da se pruži, pružiće se…

Uvek mislim da sam godinama i iskustvom uspela da ostanem imuna na ljudsku glupost, sebičluk i to koliko ljudi sebi dozvoljavaju neke stvari. Misle da imaju prava da si za njih uvek dostupan, da mogu u po noći u po dana da zovu do iznemoglosti i da si za njih uvek na raspolaganju. To najčese čine oni ljudi koji nemaju gotovo nikakva prava nad tvojim životom, u smislu nisu roditelji, porodica i prijatelji vec poznanici ili neko ko te vrlo malo poznaje. Ali, zaboga, šta to ima veze, zašto te ne bi zvali po sto puta dnevno, uz poruke “javi se” i tako danima, a ja u svakom trenutku kada stigne poruka takve sadržine, treba odmah da pozovem, u suprotnom za pola sata biću pozvana da se ustanovi šta se dešava. Subota veče, ja u pozorištu, kad ponovo poruka- “Javi se” Devet uveče, pomislim šta sada….. Napišem gde sam, a odgovor je “zovi kasnije”. Za mene vrlo uvredljivo, jer je reč o starijem čoveku, rodjaku moga dečka….. Njega naravno ne zove. Zašto bi njega uznemiravao, kada sam ja fina, kulturna, odgovaram na pozive i poruke….Daleko od toga da je moj partner nekulturan i da se ne javlja, ali jednostavno kada se čuju, to je par rečenica i jednostavno ga, sto bi se u žargonu reklo iskulira.

Iako smo mu objasnili kada smo slobodni i sve razloge naveli, to ga ne sprečava da ponovo zove sutradan do iznemoglosti i uvek ima nešto da pita. Nedelja ujutro, mislim stvarno, našta ovo liči…… Nisam se javljala. Javljamo se uveče, ali sada je on nedostupan. Ponovo me zove dan posle, u sred radnog dana, ja na sastanku, a on uporno zove. Kulturno mu pustim poruku gde sam, sve je naravno ok, da bi nakon sat ponovo zvao.  Ovo stvarno postoje uznemiravanje.

Pokušavam da shvatim kakvi su to ljudi koji nemaju nikakvog obzira, koji ne poštuju druge ljude, koji misle da imaju apsolutna prava nad tvojim životom….Posle nekog vremena shvatam da nije samo da njega jer i ja sam kriva. Navikla sam ga, da sam dostupna, da kada pozove, javim se i ispoštujem ga onako kako treba. Svakako da je i do njega, ali kada neko nije baš sav svoj, nažalost i tu treba postaviti jasno granice i istaći šta sme i dokle. Trebalo bi da to zna i sam, jer nije baš malo dete, ali ima zaista raznih ljudi…

Malo je normalnih ljudi koji su svesni gde im je mesto, ali takodje i jedno je istinito- Koliko čoveku dozvoliš da se pruži, pružiće se

Oct 27th Sa osmehom je sve lakše……..

Dugo vremena sam se nervirala oko raznih stvari u životu, od nepravde koju vidjamo svi na svakom koraku, pa do raznih nesuglasica sa kolegama na poslu i uvek pokušavala da ispravljam nešto što se ne da ispraviti poput ljudi, koji su takvi kakvi su, sujetni, ljuti, misle da sve znaju, a nikako  nisu svesni da tu gde jesu i ne treba da budu, ali u ovakvom društvu upravo oni koji su nešto ovde, negde daleko bi bili NIKO, dok su kod nas, u Srbiji,  NEKO.

Na njih se izleda ne može uticati, barem ne u onom pozitivnom smislu…..

Jednog sasvim običnog dana, na poslu, isti ljudi, iste priče, one negativne, sa akcentom na JA, JA…tzv. japajologijom, ja nekako iz čista mira počinjem da se smejem, onako iz duše…. Na te iste priče sam nekada reagovala oštro, povređeno, svakodnevno se pitala da li je moguce da posle toliko vremena je nemoguće da se neko promeni, ali ono što je dobro, izgleda da sam se ja promenila. I tada mi je nekako bilo lakše…. Tek tada sam shvatila da je problem u meni i samo u meni…… Promenila sam perspektivu i odjednom je sve bilo lakše i lepše.

Shvatila sam da postoje stvari na koje možemo uticati i one na koje ne možemo, samo treba jasno napraviti razliku šta spada u koju grupu.

Mnoge stvari u životu su zarazne, medju njima je i SMEH, ali zaista. Sa osmehom je sve lakše. Vredi probati

Jan 14th :-)

DOBRODOŠLI U MOJ KUTAK!!!!